Човек је дете све док разуме чаролију игре. Оно најлепше у раду са децом налази се одмах иза, осмехом испуњеног, дечијег погледа.

Припремајући се за представу, бирали смо оне који сањају баш тај плес који његов лик ствара. Учили смо да будемо тачни, да будемо одговорни и да овладамо свим неопходним техникама како бисмо се добро припремили. Међутим, научили смо, најпре, оне најважније ствари: уметност је део нас, али се увећава тек када смо и ми део ње, увек се можемо дуго смејати, увек можемо загрлити и заплакати, и увек можемо победити страх. Због тога смо осећали шта је то заиста игра и колико смо заправо деца док се њоме водимо. Научили смо да се играмо.

Зато је настала једна потреба да свима осталима објаснимо ко је то, у ствари, Орфеј и због чега је сишао, чак у Хад, за своју Еуридику.

Некада давно постојао је један другачији свет у којем су владала другачија правила живљења. У том свету је толико било различитих људи и различитих идеја, да су сви ти филозофи имали писати о много чему, а највише о боговима. Како они кажу, било их је много и живели су на планини. Како тамо нису сви могли да стану, морали су да се поделе, па је неки отишао у облаке, неки у воду, а неки и испод земље. Њима је било најтеже. Пошто су сваки дан гледали тмину и некаква чудна створења која су ту живела, морали су постати изузетно непријатни. Ту је главни био Хад. Кажу да је толико био прек, да је стално смишљао како да загорча дане онима изнад себе, тј. изнад земље. Он је, наравно, имао и своје чуваре, дивне мале псиће, који су на сваки његов миг, верно извршавали сваку његову молбу. Можемо замислити да су се били веома обрадовали када се пред њима једнога дана појавио веома културан младић, певач. Певачи су, у то доба, сматрани великим уметницима јер су, осим што су много лепо измишљали, много лепо и певали. Због тога је овај певач, по имену Орфеј, својом песмом успео да очара чак и чуваре Подземног света, па чак и једног намрштеног веслача, који га је најпре хтео бацити у дубоке подземне воде. Он је успео и сишао тамо где ниједан жив човек не би. Како је намрштеном Хаду само фалила нова успаванка за пред спавање он је једва пристао на Орфејеве молбе да му врати одузету љубав. Као што бисмо и претпоставили, та љубав је била једна од најлепших девојака тога света и звала се Еуридика. Нешто су се, међутим, у њихов повратак на овоземаљски свет уплеле моћи силе јаче од разума, па је Орфеј успео да погази сам свој пут и не испуни обећање дато Подземном свету. Онај који од њега иде, не сме њему и да се окрене. Еуридика је, дакле, остала код Хада, а Орфеј је постао симбол песме која разара препреке светова, али не и чамце осећања, због чега су се многи млађи песници усудили запливавати тим истим чамцем, пишући о неким другим световима, брдима и неоствареним сновима. Тако су, заправо, ипак остваривали сопствене снове.

На крају бисмо похвалили све наше драге мале сањаре који су учествовали у извођењу представе ,,Орфеј и Еуридика" у којој је Орфеј освојио награду за најбољег глумца: Сашку Жарковић (Еуридика), Огњена Марковића (Орфеј), Јану Лукић (Редитељ), Ђорђа Ћирића (Хада), Тамару Вићентијевић (Персефона) и Богдана Нешковића (Харон).

                                                                      Наставница српског, Ивана Пантелић